Žena inspiracija

SENSA MAGAZIN
01/03/2011
Žena na pravom putu
Isidora Milošević je predsednica Internacionalne kung fu federacije, međunarodni sudija i nosilac stepena 6. dan borilačkih veština. A što je najvažnije, ona živi – sada.
Tai chi chuan je put kojim, kada krene, čovek putuje do kraja života u potrazi za savršenstvom. Tu drevnu kinesku veštinu vežbi staru nekoliko hiljada godina sada, na početku novog milenijuma, upražnjava najveći broj ljudi od njenog nastanka.
Kad čujete da je Isidora Milošević predsednik Internacionalne kung fu federacije (odeljak za Srbiju), međunarodni sudija i nosilac stepena 6. dan borilačkih veština, prva pomisao je da ne bi bilo dobro da se toj dami nečim zamerite. Kada je upoznate, teško vam je da povežete “sliku” i podatke o “slici” jer je Isidora veoma ljupka osoba jasnog, otvorenog lica, “s očima izvan svakog zla”. Ona je mnogo više od svoje biografije, a u nju je stalo mnogo više od onoga što inače staje u 37 godina. Završila je pozorišnu produkciju na FDU u Beogradu, a s 22 godine i magistrirala. Zatim je upisala i završila turski jezik na Filološkom fakultetu, a govori još i engleski, nemački, španski, ruski, služi se arapskim i holandskim. Više od deset godina uči i podučava tai chi chuan. Dobitnik je bronzane medalje u Luganu 2000. i zlatne medalje u kategoriji majstora u Milanu 2005. godine. Kao instruktor radila je u Turskoj i Španiji i tamo, na šta je posebno ponosna, kvalifikovala učenike koji sada podučavaju nove učenike. Osnivač je holističkog centra “Sfera” u Beogradu.
Kako se uopšte može takmičiti u “umetnosti unutrašnjeg pokreta”?
– Na praktičnom nivou, ta takmičenja izgledaju kao ona u umetničkom klizanju ili gimnastici jer se ocenjuju pre svega stil i težina stila. Na njih gledam informativno jer tamo imate priliku da vidite i druge stilove i drugačije učitelje. Mišljenja o tome da li je tai chi sport ili veština i dalje su podeljena, a ja bih rekla da je i jedno i drugo. Učila sam ga od majstora borilačkih veština Wang Zeng Xianga, koji je 1996. godine došao u Beograd. Imala sam sreću da znanje i veštinu dobijam od vrhunskog učitelja, koji je do 1990. godine šest puta osvojio titulu nacionalnog šampiona Kine i osam puta titulu vicešampiona. On je negovao sportski stil tai chi chuana, ali to ne znači pripremu za borbu s konkurencijom, nego rad na ličnom razvoju, jer se borite sa sopstvenim ograničenjima i učite strpljenju – kaže Isidora.
Rođena je u Beogradu u porodici službenika. Od roditelja je dobila odobrenje da istraži različite puteve, da ide tamo kuda želi i da se ne plaši. Da ima pravo da promeni mišljenje, fakultet, zemlju, muža, posao… Ta podrška bila je od suštinskog značaja u traženju onoga što je pravo za nju jer je znala da uvek može da se vrati i imala veru da će naći svoj put. Donosila je i pogrešne odluke, skretala, ali je to shvatala kao lekcije: njeno telo i zdravstveni problemi koji su nastajali nepogrešivo su je opominjali da treba da radi ono što voli, bude s onim s kim se oseća i razume, da ništa ne mora po svaku cenu.
Gde ste upoznali tai chi, je li to bila ljubav na prvi pokret?
– Dok sam bila student, vežbala sam mačevanje, ali sam tragala za novim vidom rekreacije. Jedan drug rekao mi je da je u Beograd došao učitelj tai chija – znala sam samo da su to vežbe koje Kinezi izvode u parkovima. Početak je bio užasno težak, posle mesec dana htela sam da odustanem. Pitala sam učitelja koliko je potrebno da se nauče bar osnovne vežbe koje mogu da se rade u nizu. Rekao je da je potrebno osam meseci, a posle pet ja sam toliko zavolela tai chi da sam svakog dana dva puta dnevno išla na časove grabeći znanje. Posle pet godina počela sam i da predajem.
Da li su vas više od jednom pitali zašto podučavate “te vežbe” umesto da prevodite za Ujedinjene nacije?
– Mnogo puta, ali čovek treba da radi ono što voli. Ne možete uspeti u poslu koji ne volite bez obzira na to što imate kvalifikacije i znanje. Kada sam završila pozorišnu produkciju, shvatila sam da to nije za mene, a posle studija na Filološkom fakultetu, tražila sam posao dve godine i otišla u Tursku, najpre u Istanbul, pa u Antaliju, a zatim u Španiju da podučavam tai chi. Vratila sam se kući, počela da radim kao prevodilac i razbolela se. Kada se to desilo i drugi put, shvatila sam da, bez obzira na to koliko je teško kada si pionir u nečemu, treba da radiš ono što te ispunjava radošću.
Žena na pravom putu
Čemu nas uči tai chi?
– To je put kojim, kada krene, čovek najčešće putuje do kraja života u potrazi za savršenstvom. Tai chi nije samo vežbanje nego i stil života. Jedna od prvih lekcija koje sam usvojila jeste ona o skromnosti i ljubavi prema bližnjima. Znamo da svako bira svog učitelja, pa kod mene dolaze ljudi drugačiji od onih koji idu kod drugih učitelja tai chi chuana, individualci koji ne vole ukalupljavanje i pritiske. To je dvosmerni proces, uče oni od mene, ali i ja od njih. Kad savladate fizički nivo, na red dolaze dublji, složeniji nivoi. Tai chi nas uči da stvari ne posmatramo crno-belo jer se sve preliva (princip jina i janga), upornosti jer stalno usavršavamo naizgled jednu te istu stvar, da prepoznajemo svoja osećanja i proširujemo se. Vežbajući, otkrivamo sopstvena ograničenja, psihološke barijere, koje je mnogo teže premostiti nego početne fizičke poteškoće. Uči nas da život shvatamo kao kružni tok koji je osnova kineske misli, da će sve ono što dostigne vrhunac doživeti i pad, i obrnuto, širini pogleda, strpljenju, prihvatanju sebe i svojih osećanja. Da ništa nije statično i konačno.
…I da treba živeti sada, u ovom trenutku. Da li je to zaista moguće, koji prekidač čovek treba da okrene da bi mu to uspelo?
– Um čoveka jeste stvoren da ima viziju budućnosti, ali ona ne sme da mu zamagljuje sadašnji život. Mi ipak živimo u gradu, u okolnostima koje su drugačije od onih u kojima živi kineski monah negde na visini od tri hiljade metara. Ali tai chi je odličan način da boravite u sadašnjosti jer ga ne možete vežbati ako niste prisutni u sadašnjem trenutku. Posle deset godina, sve vežbe uradila sam desetinama hiljada puta, ali kad mi na času misli odlutaju, uradim nešto pogrešno, skrenem u neki drugi pokret i izgubim nit. Tai chi traži da budete pokret, sledeći pravilo da misao vodi pokret.
Koja je misija vašeg malog holističkog centra?
– U “Sferi” (www.holistickicentarsfera.in.rs) radimo na širenju holističke svesti uopšte, na primer u oblasti zdravstva i socijalne zaštite, primenjujemo terapijske tehnike kroz umetnost, proučavamo granična područja nauke, bavimo se dramskim izrazom u kreativnom razvoju ličnosti, interesujemo se za teme iz oblasti ekologije, usavršavamo se i menjamo. Radimo na tome da ostvarimo celinu sopstvenog bića kroz duhovni, intelektualni, emotivni i fizički aspekt ličnosti. Trenutno, osim tai chija, predajemo i jogu i pilates i pružamo psihološku podršku gojaznim osobama, ali imamo još planova.
Koje najvažnije univerzalne poruke rado delite s drugima?
– Živite sada, ne žalite što ste, ili niste, nekad nešto uradili jer je prošlost nemoguće promeniti; ne čekajte da budete srećni u budućnosti jer je ne možete predvideti, budite srećni sada; nemojte se previše baviti materijalnim stvarima jer su one prolazne, ne fokusirajte se na ono što nemate jer to može biti izvor stalne patnje, već na ono što imate. Ono što nemate to vam i ne treba, ili će, ako vam je stvarno važno, doći. Prihvatite sebe i svoj život onakvim kakav jeste. To, naročito na početku, nije lako, ali kada vam uspe, osetićete ogromno olakšanje. Pratite svoje srce, ono će vas odvesti na pravi put, iako ni to nije uvek lako jer ima mnogo stranputica. Moja molitva je jednostavna: da budem na pravom putu. Imajte veru u pozitivne stvari, u to da je svet dobro mesto. Ne bavite se negativnostima, otkrijte šta dobro u vama postoji i to razvijajte i proširujte, bilo da je reč o gajenju biljaka, čuvanju dece ili genetskom inženjeringu. Pre nekoliko godina pitali su me šta mi je najvažnije u životu i ja sam rekla da je to zdravlje i ljubav. Svi su se nasmejali tom stereotipnom odgovoru, ali zato što nisu shvatali da su zdravlje, ljubav i unutrašnji mir – suština svega. Polazna tačka iz koje sve drugo možemo da izgradimo.
Šta je to najbolje što daje tai chi?
– Ovaj sistem vežbi razvija unutrašnju snagu i pospešuje energetske tokove u organizmu, pa predstavlja put zdravlja i dugovečnosti. Kruženjem energije postiže se telesna i duhovna ravnoteža, produbljeno opuštanje, svesnost o povezanosti uma i tela, bolja koncentracija, pamćenje, veća elastičnost, ravnoteža i koordinacija pokreta i jačanje mišićne snage. Jang stil tai chi chuana lak je i zabavan oblik vežbi koje se rade u uspravnom stojećem položaju bez savijanja i naglih pokreta. Karakterišu ga usporenost i povezanost pokreta i savršena sinhronizacija svih delova tela praćena prirodnim dubokim disanjem u skladu s ritmom vežbi. Svako ko može da hoda, bez obzira na godine, može se baviti ovom veštinom. Ona usavršava balans jer se tokom pokreta ravnoteža stalno lagano premešta s jedne noge na drugu. Pokreti zahtevaju istovremeni rad zglobova, ruku, nogu i kukova. To vodi ka većoj svesnosti o telu, balansu i motornoj kontroli – kaže Isidora.
– Usvajajući pokrete i pozicije tai chija, postajemo bolje koncentrisani i bolje povezani sa zemljom čija energija počinje da protiče kroz naše telo kao kod drveta koje se energijom snabdeva preko korenja. Određeni stavovi i pozicije uče nas kako da povežemo unutrašnju strukturu (kosti, mišiće, tetive) sa tlom, da razvijemo snagu ukorenjivanja. Vežbe su jednostavne, mogu se raditi bilo gde u prirodi, ali i u zatvorenom prostoru. Tai chi ima višestruku primenu, od one klasične meditacije u pokretu, ili jezikom zapadne kulture rečeno aktivne relaksacije, do terapeutske primene. I naše Ministarstvo zdravlja preporučilo je tai chi kao alternativni vid terapije. Uvek kad neko kaže: “Suviše sam nervozan da vežbam tako sporo”, osetim žaljenje jer je upravo izrekao rečenicu zbog koje bi morao da počne da vežba.
Razgovarala: Radmila Jovović