Kao svaka istorija tako i priča o nastanku i širenju Tai Chi-ja ima više verzija. Svako vidi svoju školu kao najbolju i smatra daje baš ona ta prava, izvorna. Čitajući mnoge verzije, samo se me zbunjivale godine i razna, meni u većini slučajeva nepoznata kineska imena. Istorijat koji iznosim je jedna kratka verzija mog vidjenja i delova istorije koji su za mene bili bitni. Mesta i učitelja koji su ostavili traga na mom putu. Na kraju, priča o tome kako je nastao Tai Chi je i nije toliko važna, važno je da on postoji, važno je da nadjete dobrog učitelja i najvažnije je da se tome posvetite.
Tradicionalno, u drevnoj Kini, znanje se prenosilo mahom usmenim putem, sa kolena na koleno. Otac bi učio sina ovoj tradicionalnoj veštini, te se tako znanje prenosilo sa kolena na koleno. Tai Chi se učio u manastirima ili u učiteljevoj kući, jer je sistem podučavana bio individualan. Jedan učenik i jedan učitelj. Spis koji i danas postoji, Tai či klasici pisan je arahaičnim jezikom, a još kad uzmemo u obzir i složenost značenja u kineskom jeziku, ovakva i slične knjige ne mogu se čitatiti bez dodatnih tumačenja. Samo čitanje takvih knjiga ne može biti od preterane koristi sve dok ne počnete malo ozbiljnije da vežbate Tai Chi. Uz dužno poštovanje, verujte mi da ćete malo toga razumeti pre nego što sami kroz vežbu i ne počnete da osećate i primenjujete neke principe. Onda će biti lako, prepoznaćete sve o čemu pišu veliki Tai Chi učitelji.
Ne postoje tačni istorijski zapisi kada je Tai Chi zaista nastao zato što je dugo nedostajalo interesovanje vladajuće klase za pristup zasnovan na ravnoteži duha i tela. Hiljadama godina se sistem političke vlasti zasnivao na brutalnosti i korupciji, tako da je manjkalo suptilnosti za specifičnu prirodu Tai Chi-ja. Oni koji su se posvetili istini nazivali su se taoistima ili „planinskim ljudima“ i živeli su životom sličnom monaškom. Oni su prenosili duh Tai Chi-ja ne mešajući se sa vlastima.
Neki vladari su poštovali ova učenja kao vid religije i drevnog medicinskog znanja koje bi koristilo dugovečnosti. Oko 475. g.n.e. Ta Mo (Bodidarma) je došao iz Indije da bi širio svoja religijska učenja, smestivši se u manastir Šaolin. Osim molitve i meditacije uključio je i fizički trening u dnevnu rutinu. To je bio početak spoljašnjih borilačkih veština u Kini. Aspekt mentalne discipline bio je baziran na budističkoj editaciji.
Godine 1200.n.e. taoistički monah Zhang San-Feng je osnovao manastir na planini Wu Dang, da bi praktikovao taoizam u cilju vrhunskog razvoja čoveka. Zhang San Feng je misteriozna figura u istoriji taoizma i borilačkih veština. Dok je jednog dana vežbao na planini Wu Dang video je borbu svrake i zmije. Inspirisan njihovom borbom stvorio je sistem borilačkih veština zasnovan na odbrani, savladavanju tvrdoće ili snage mekoćom ili popuštanjem, i ukomponovao sa principima Yina i Yanga, 5 elemenata itd. Vekovima se taj sistem razvijao ali i zadržao svoju autentičnost.
Wu Dang Kung Fu ne može biti odovojen od taoističke kulture.Filozofska pozadina leži u drevnim kineskim konceptima Tai Chi-ja, Yina i Yanga, Wu Xing-a (pet elemenata), Bagua (osam trigrama) preko teorija i strategija borbe i principa treninga. Wu Dang Kung Fu je način učenja principa života i same prirode.Moglo bi da se kaže da je Wu Dang Kung Fu kristalizacija taoističkog istraživanja života.Od samog početka manastirski sistem na planini Wu Dang isticao je značaj unutrašnje snage i mudrosti.
Kineske borilačke veštine dele se na WAIJIA spoljašnje i NEIJIA unutrašnje. Waijia veštine dolaze nam iz Šaolin hrama, a neijia sa planine Wu Dang. Tokom godina nastali su sistemi koji su kombinacijom ova dva prerasli u umerene borilačke veštine.
Podržavan od strane običnih ljudi, a ponekad čak i od strane careva (kao učitelj Zhang San-Feng pozvan je da podučava vladare taoističkoj filozofiji), Tai Chi sistem monaškog stila je oblikovao snažnu sliku Tai Chi-ja kao vrhunskog umeća življenja. Učitelji Tai Chi-ja su predstavljali simbole mudrosti . Bili su veoma poštovani, pogotovu zato što su pravda, milosrdje, obrazovanje i medicinsko umeće bili sastavni deo njihovog načina života.
Wu Dang ima dugačku tradiciju borilačkih veština i kao što se kaže na severu je najbolji šaolinski kung fu na na jugu Wu Dang stil kung fua. Taoistička muzika takodje predstavlja jedno dostignuće kulture ove planine uz naravno impresivnu arhitekturu i predivnu prirodu.
Zhen Wu legendarni vladar i veoma uticajan lik u taističkoj religiji je pokrenuo izgradnju manastirskog kompleksa na Wu Dangu, koji je danas pod zaštitom UNESCO-a kao kulturno dobro.
Za njega se vezuje priča o glačanju gvozdene šipke da postane igla.
On je tragao za besmrtnošću i praktikovao je mnoge tehnike ali ne sa velikim uspehom. Jednog dana sreo je staricu koja je glačala gvozdenu šipku o kamen. Upitao ju je šta radi a ona reče: “Glačam dok ovo ne postane igla.” On se začudio i upitao: “Igla je tanka, a šipka tako debela, kada ćeš to da završiš?” Ona odgovori: “Moraš da se trudiš da ostvariš svoj cilj.” Tako je on shvatio da nije bio dovoljno posvećen i nakon toga se promenio, nastavio uporno da vežba i kažu, doživeo besmrtnost. Praktikovao je alhemiju i smatra se da je postigao zlatni eliksir.
On je 1412. godine naredio zidanje palata i hramova na ovoj Wu Dangu. Preko 300 000 vojnika i gradjevinara je preko jedne decenije gradilo ovaj kompleks. Kaže se da je najlepša gradjevina na severu Letnja palata u Pekingu, a na jugu kompleks palata na Wu Dangu. Na ovu planinu već vekovima veliki broj hodačasnika dolazi da traga za besmrtnicima ili da sami pronadju put zdravlja, dugovečnosti pa možda i besmrtnosti.
Mandžurijski osvajači su 1644.godine pokorili kinesko carstvo i osnovali dinastiju Čing. Čim su čuli za prefinjenu umetnost Tai Chi-ja uzeli su u carsku službu najčuvenijeg majstora tog vremena, Jang Lu Čanga (1799-1872), osnivača Yang stila ili Yang porodičnog sistema. Pošto nije bio voljan da podučava Mandžurce, majstor Yang je modifikovao forme Tai Chi meditacije, pretvarajući ih u vrstu vežbi sporih pokreta, potpuno ignorišući unutrašnju filozofiju i mentalnu disciplinu koji i jesu ključ tai čija. On je nastavio da podučava samo svoje sinove istinskoj formi Tai Chi-ja i od tada učitelji su prenosili zananje samo na najbliže srodnike. Porodični stilovi su vezani za imena porodica koje su negovale odredjeni stil, npr. Chen.
Kada su se plemićke porodice koje su vežbale rekreativni stil razbežale nakon revolucije 1900-1910 Tai Chi je putovao sa njima. Oni koji su ga vežbali, tvrdili su da to čine na originalan način jer su učili od majstora Yang stila ili drugih porodica, a ljudi su im verovali. Na ovaj način se raširila modifikovana forma Tai Chi-ja koja se zvala Tai Chi Chuan ili taj či vežba. A znamo da Tai Chi nije vežba, već stil života.
Tek kada se osoba ozbiljno posveti učenju Tai Chi-ja, potraga za autentičnim manastirskim stilom postaje imperativ.
Nakon kineske kuturne revolucije, Tai Chi je potisnut u drugi plan, u nekim periodima su učitelji Tai Chi-ja i Qi Gonga bili zatvarani i zabranjivan im je rad, a širile su se novostvorene forme koje nisu imali ni filozofski pristup, niti bilo kakvu priču o energetskim tokovima. Tai Chi je sveden na prostu fizičku vežbu, rekreaciju u cilju zdravlja, kolektivnu vežbu u parkovima kojoj je oduzeta njena prava suština i vrednost.
Danas, u modernoj Kini se to promenilo, ona ponovo oživljava zaboravljene vrednosti. Veliki je broj škola i učitelja pa se samim tim ova veština komercijalizovala i postala produkt koji se bori na tržištu. Ipak, za one uporne i posvećene, koji tragaju da nadju dobrog učitelja ima mnogo više mogućnosti i izbora. Potrebno je da se uputite u tu magičnu zemlju, punu kontrasta, različitosti, ponekad za nas dosta daleku pa čak i nerazumljivu. Na izvorištu ove jedinstvene veštine, sigurna sam da ćete naći inspiraciju da istrajete na putu učenja.
Autorka teksta i fotografija: Isidora Milošević