Vaša Tai Chi instruktorka, Isidora Milošević

Deo intervjua za časopis Sensa, Razgovor vodila Radmila Jovović
Gde ste upoznali Tai Chi, jel to bila ljubav na prvi pokret?
–Dok sam bila student vežbala sam mačevanje, ali sam tragala za novim vidom rekreacije. Jedan drug mi je rekao da je u Beograd došao učitelj Tai Chi-a – znala sam samo da su to vežbe koje Kinezi izvode u parkovima. Početak je bio užasno težak,  posle mesec dana htela sam da odustanem. Pitala sam učitelje koliko treba da se nauče bar osnovne vežbe koje mogu da se rade u nizu. Rekao je „osam meseci“, a posle pet ja sam toliko zavolela Tai Chi da sam svakog dana dva puta dnevno išla na časove, grabeći znanje. Posle pet godina počela i da predajem.
Da li su vas više od jednom pitali zašto podučavate „te vežbe“, umesto da prevodite za Ujedinjene nacije…?
-Mnogo puta, ali čovek treba da radi ono što voli. Ne možete uspeti u poslu koji ne volite bez obzira što imate kvalifikacije i znanje. Kada sam završila pozorišnu produkciju shvatila sam da to nije za mene, a posle studija na filološkom fakultetu, tražila sam posao dve godine i otišla u Tursku, najpre u Istanbul, pa u Antaliju, a zatim u Španiju da podučavam Tai Chi. Vratila sam se kući, počela da radim kao prevodilac i razbolela se. Kada se to desilo i drugi put shvatila sam da, bez obzira koliko je teško kada si pionir u nečemu, treba da radiš ono što te ispunjava radošću.
Čemu nas uči Tai Chi?
– To je životni put kojim, kada čovek krene najčešće putuje do kraja života u potrazi za savršenstvom. Nije samo vežbanje nego i stil života. Jedna od prvih lekcija koje sam usvojila je ona o skromnosti i ljubavi prema bližnjima. Znamo da svako bira svog učitelja, pa kod mene dolaze drugačiji ljudi od onih koji idu kod drugih učitelja Tai Chi Chuan-a – individualci koji ne vole uklaupljavanje i pritiske. To je dvosmerni proces, uče oni od mene, ali i ja od njih. Kad savladate fizički nivo, na red dolaze dublji, složeniji nivoi. Tai Chi nas uči da stvari ne posmatramo crnobelo jer se sve preliva (princip Jina i Janga), upornosti jer stalno usvršavamo naizgled jednu te istu stvar, da prepoznajemo svoja osećanja i proširujemo se. Vežbajući, otkrivamo sopstvena ograničenja, psihološke barijere, koje je mnogo teže premostiti nego početne fizičke poteškoće. Uči nas da život shvatamo kao kružni tok koji je osnova kineske misli, da će sve ono što dostigne vrhunac doživeti i pad (i obrnuto), širini pogleda, strpljenju, prihvatanju sebe i svojih osećanja. Da ništa nije statično i konačno.
…I da treba živeti sada, u ovom trenutku – da li je to zaista moguće, koji prekidač čovek treba da okrene da bi mu to uspelo?
-Um čoveka jeste stvoren da ima viziju budućnosti, ali ona ne sme da mu zamagljuje sadašnji život. Mi ipak živimo u gradu, u okolnostima koje su drugačije od onih u kojima živi kineski monah negde na visini od  tri hiljade metara. Ali je Tai Chi odlican način da boravite u sadašnjosti, jer ga ne možete vežbati ako niste prisutni u sadasnjem trenutku. Posle deset godina, sve vežbe sam uradila desetinama hiljada puta, ali kad mi na času odlutaju misli, uradim nešto pogrešno, skrenem u neki drugi pokret i izgubim nit. Tai Chi traži da budete pokret, sledeći pravilo da misao vodi pokret.