Author: Isidora Milošević

Tai Chi Chuan, sport ili veština

Autorka teksta: Isidora Milošević

Mnogo puta u razgovoru sa mojim kolegama, instruktorima, učiteljima ili trenerima diskutovali smo o tome da li je Tai Chi sport. I sama sam bila učesnik mnogobrojnih takmičenja, kao sudija i kao takmičar. Osvajač sam i više medalja. Okupljanje oko takmičenja, susretanje ljudi koji vole iste stvari je jako lepo. Upoznavanje, razmena iskustva i mišljenja, takmičari iz raznih zemalja, razni stilovi ili različita izvodjenja istih formi, sve je to divno i inspirativno doživeti na jednom mestu. Moj učitelj ili trener Wang Zeng Xiang, koji je i sam više puta bio šampion, bio je predstavnik sportske forme Tai Chi Chuna –  42 pokreta. To je bio moj početak i dan danas rado vežbam ovu formu jer me vežu lepa sećanja za nju.

Da li je Tai Chi sport?

Iako, danas posle mnogo godina vežbanja i življenja Tai Chi-ja ne verujem da je Tai Chi sport. Bolje je reći da on može biti i sport, ako osoba to vidi tako, ali šteta je propustiti sve ono drugo što nam pruža. Sa druge strane, gledajući vrhunske sportiste, u bilo kojoj oblasti, vidimo da kada se takmiče dve strane koje su približno istog nivoa pobedjuje ona koja je psihički stabilnija i ima izraženiji pobednički duh.  „U zdravom telu, zdrav duh“ ili „sportski duh“ su fraze koje nam govore da bez prisustva duha nema pravog sporta, veštine i umeća.

Veština

Tai Chi je veoma nenametljiva veština, on nema striktna pravila ili ograničenja.Učeći ga i doživljavajući ga na početku kao sport, paralelno i nesvesno sam počela da prihvatam i neke filozofske principe. Npr. Principe jina i janga ili principe kruženja i tome slično, iako o tome nije bilo eksplicitno pomena. Iz odnosa sa svojim učiteljem i njegovog odnosa prema Tai Chi-ju sam dosta naučila. Kao i za sve drugo potrebna je disciplina, rad, upornost, strpljenje, kontinutet. U takmičenjima vidim jednu dobru stranu, pre svega takmičenje sa samim sobom. Imate jednu priliku da pokažete Tai Chi formu i tada treba da budete najbolji. Poeni se dodeljuju slično kao u umetničkom klizanju, na primer.

Takmičenja

Na svom prvom takmičenju sam osvojila bronzanu medalju, ali je ona za mene bila sjajnija od zlata, jer mi je učitelj rekao da sam formu uradila najbolje baš na samom takmičenju, te tako postigla svoj maksimum. To mi je dosta pomoglo i kasnije u životu, na fakultetu, i nekim javnim nastupima. Drugom prilikom, iako sam se cele godine marljivo spremala za takmičenje nisam dobro prošla jer su sudije bile iz drugih stilova, ali nakon nastupa su mi prilazili neki učitelji da mi čestitaju kako sam dobro i tehnički ispravno izvela formu što je za mene bila dovoljna potvrda da sam na dobrom putu.

Zaoadna kultura

Naša zapadna kultura je okrenuta trci za uspehom, gladju za potvrdom drugih, željom da se bude priznat i prihvaćen. Kad dublje udjete u Tai Chi shvatate da je sve to besmisleno. Suština Tai Chi-ja je unutrašnjoj snazi koju razvijate, suština je u putu, u razvoju, tu nema kraja, nema potvrde, nema medalje, prvog, drugog ili petog mesta. Svako ima svoju specifičnu unutrašnju snagu, svoj put, svoju borbu ili bolje rečeno težnju i ako smo iskreno na tom putu ne smemo se porediti i takmičiti. To je put i dovoljno je da njime idemo.

Moć Tai Chi’ja

Uprkos ovome što sam napisala, podstičem pogotovo mlade ljude koji vide Tai Chi kao sport da istraju, posle će im se otvoriti i drugi putevi, jer je moć Tai Chi-ja velika i deluje kao i ostali taoistički principi snažno, neprimetno, nenametljivo, bez delanja…